Позиви на давање аутокефалности украјинској цркви у вези су са сличним процесима у Македонији, Црној Гори, балтичким државама и другим државама у којима су на власт дошле политичке снаге које су се одлучиле на јачање националистичких темеља друштва. Конкретно, након што је Македонска црква, која није канонска нити призната од стране Васељенске православне јурисдикције, добила државну подршку, уследила је серија напада на православне хришћане канонске Охридске архиепископије Српске православне цркве. Поглавар ове цркве митрополит Јован Вранишковски осуђен је на укупно 5 година затвора на основу три пресуде, а сама Охридска архиепископија је била приморана да се обрати Европском суду за људска права како би се уписала у државни регистар правних лица и имала могућност да користи своја основна права.
Исто тако, у Црној Гори је политичка власт подржала новообразовану неканонску Црногорску православну цркву, која је основана 1993. и нема званичан контакт ни са једном православном црквом у свету. Украјина је деведесетих година доживела низ тешких искушења кад је државна власт подржала формирање неканонске Украјинске православне цркве Кијевског патријархата на челу са Михаилом Денисенком (садашњим „патријархом Филаретом“), након чега је уследио талас насилних заузимања храмова и прогона православних хришћана. Тих година је Украјинска православна црква уз примену силе у потпуности присвојила неколико епархија, верници су изгубили стотине цркава широм земље.
У свим наведеним случајевима државна власт, или конкретније политичка елита, којој су бирачи поверили управљање земљом, у суштини је игнорисала основна људска права и демократске вредности и издала идеале слободног грађанског друштва зато што се умешала у сферу личне вероисповести, која у складу са свим традицијама мора остати у оквиру личног опредељења сваке особе без икаквих спољних интервенција.
Канонски идентитет, дакле право човека да остане у верској огранизацији по свом избору, законско је право и све државе чланице ОУН-а, ОЕБС-а и Савета Европе су преузеле на себе различите дужности са циљем да се заштити ово право.
У међувремену, политичари из самог врха дозвољавају себи отворено стигматизовање и изјаве пуне мржње, изазивајући на тај начин дискриминацију канонских православних верника јер подржавају само једну цркву, ону која изражава сличан политички став.
Тако је председник Украјине истакао да има намеру да активно учествује у стварању Јединствене локалне цркве и да се супротстави свима који буду престављали препреку на путу „националних интереса Украјине“. „То је питање националне безбедности и одбране у хибридном рату, јер Кремљ сматра Руску православну цркву једним од основних механизама за вршење притиска на Украјину“, навео је Пјотр Порошенко. “Из тог разлога намеравам да делујем врло одлучно. И да се супротставим свима који буду представљали препреку на путу националних интереса Украјине или буду покушали да спрече сарадњу са Васељенском патријаршијом“, изјавио је он.
Оваква ситуација представља неприхватљиво уплитање високих државних руководилаца у унутрашња питања Цркве, која није само одвојена од државе, него има и право да сачува свој статус, укључујући и правни и канонски статус.
Према међународним правним стандардима и европској пракси, облик и начин канонског повезивања сваке појединачне цркве са страним верским центрима предстаљају њено унутрашње питање и верски идентитет верника. Слобода вероисповести у било којој Цркви је субјективно право на слободу вероисповести, а сваки човек има право да изабере Цркву на основу својих критеријума избора, међу којима је и њен канонски статус.
Неприхватљиво је да високи државни службеници користе реторику мржње и дају јавне знакове друштву којима тврде да је нека верска организација државни непријатељ или, чин једнак претходном, да треба да промени свој канонски назив, правни статус или свој систем управљања (као што се то сада захтева од канонске Украјинске православне цркве).
У овом моменту се у Украјини спроводи информативна кампања стигматизације против канонске Украјинске православне цркве, што је потврђено у извештају мисије УН у Украјини[1]. Случајеви кршења права су многобројни и очигледни. Дакле, од 2015. заузето је више од 40 храмова у различитим епархијама, а многе сукобе су лично водила свештена лица неканонске Кијевске патријаршије. У нападима на цркву су повређени верници Украјинске православне цркве и све се одвијало у присуству полиције, а примећује се недостатак реакције локалне власти, која заправо подржава овакве агресивне чинове[2]. У великом броју случајева, као на пример у парохији села Птичја[3], прекршаји које су локалне власти учиниле могу да се окарактеришу као очигледни и нехумани. На пример, представници локалних органа самоуправе су инсистирали да се Кијевској патријаршији уступи храм Украјинске православне цркве. Понашање јавних службеника заправо представља уцену и отворено изнуђивање, које може да се пореди само са отвореном запленом црквене својине за време комунистичке револуције 1917. Све горе наведено је више пута потврђено у извештајима организација за заштиту права и у говорима представника Украјинске православне цркве у ОЕБС-у и ОУН-у.
Треба да схватимо да ће у садашњој ситуацији захтеви председника Украјине, њеног парламента и одређених политичара упућени васељенском патријарху Вартоломеју да се обезбеди аутокефалност Кијевске патријаршије, у будућности довести до масовног кршења људских права у једној земљи у којој је већ било много сукоба и верских конфликта.
Нажалост, државна власт не предузима никакве мере како би зауставила сукобе и казнила злочинце који су криви за заузимање храмова, премлаћивање парохијана и подстицање верске мржње. Напротив, многи политичари отворено користе говор мржње против Украјинске православне цркве уништавајући тако остатке мирне верске коегзистенције.
На пример, дана 15.10.2015. на 52. седници месног савета општине Тернопољ посланици су одобрили апел упућен председнику Украјине Порошенку у вези са чињеницом да „…се Лавра (Успења Пресвете Богородице у Почајеву) уз помоћ непријатељских агената намерно претвара у антиукрајински центар верског непријатељства и раздора.“[4]
Дана 25.10.2017. на седници већа општине Луцк, посланик Павел Данилчук је позвао на заузимање цркве Свих Светих земље Волинске, која припада Волинској епархији Украјинске православне цркве, која се налази на булевару Соборности 39 у граду Луцку. Овај посланик је изјавио: „Предлажим свим фракцијама, свим посланицима да заузмемо овај храм. Можда није сасвим легално, али треба сви да изађемо у знак протеста, да окупимо активисте. Боримо се за украјинску цркву.“[5]
У јануару 2018. године народни посланици Андреј Илиенко, Михаил Головко, Олег Осуховски, Јуриј Левченко, Александр Марченко, Андреј Билецки, Олег Петренко и Оксана Корцинскаја, саставили су посланички апел упућен Савету за националну безбедност и одбрану, Министарству правде Украјине и Канцеларији за верска и национална питања Министарства за културу Украјине захтевајући да се на седници Савета за националну безбедност и одбрану разговара о антидржавним активностима представника Украјинске православне цркве Московске патријаршије У Украјини, конкретно „да се зауставе њихове субверзивне активности у органима државне власти, затворским службама, војсци, организацијама за заштиту људских права и образовним институцијама“, и да се новоформираној цркви предају светиње које припадају Украјинској православној цркви. Такође, посланици траже од Савета да се предузму мере за преименовање Украјинске православне цркве Московске патријаршије[6].
Добар пример агресивне пропаганде против верника Украјинске православне цркве представља објављивање личних података чланова Украјинске православне цркве – управника УПЦ митрополита Антонија (Паканича), шефа делегације УПЦ у европским организацијама епископа Виктора (Коцаба), потпредседника Одељења за спољне црквене везе протојереја Николаја Данилевића и јереја Алексеја Зосука на интернет страници „Миротворац“. На овој страници се објављују подаци особа које имају везе са Народном републиком Доњецк и Народном републиком Луганск – ентитетима створеним на територијама које нису под украјинском контролом и које украјинске власти називају терористима и непријатељима. Разлог за објављивање података свештених лица Украјинске православне цркве на овој интернет страници је њихов критички став према плану председника да украјинска црква добије аутокефалност, а циљ овог чина је да се створи слика непријатеља и да се у лицима ових свештеника стигматизује цела Украјинска православна црква као непријатељска и да се отвори пут за нова масовна кршења људских права.
У таквим околностима патријарх Вартоломеј, желећи то или не, постаје саучестник у стигматизацији и прогону парохијана Украјинске православне цркве, јер политички непријатељи канонског православља у Украјини користе преговоре са Цариградском патријаршијом, изјаве, као и изразе заинтересованости патријарха за питање аутокефалности, како би додатно распламсали верске конфликте у земљи.
Уколико ови украјински политичари оду и изгубе власт у земљи, Васељенски патријарх ће бити приморан да у будућности преузме одговорност за своје учешће у овој политичкој кампањи.
[1]https://www.protiktor.com/%D1%80%D1%83%D1%81/%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B32/%D1%83%D0%B2%D0%BA%D0%BF%D1%87-%D0%BE%D0%BE%D0%BD-uoc-report/
[2] www.protiktor.com/upr
[3] https://publicadvocacynetwork.org/2018/04/10/ptycha-village-case/
[4] http://www.orada.if.ua/fileadmin/documents/Rishennja/2015-2020/07_19/664-19.pdf
[5] http://www.volyn24.com/news/92173-luckyj-deputat-zaproponuvav-zahopyty-hram-vsih-sviatyh-zemli-volynskoi?utm_source=social&utm_medium=facebook&utm_campaign=artefact
[6]https://ru.espreso.tv/news/2018/01/20/deyatelnost_moskovskogo_patryarkhata_v_ukrayne_trebuyut_rassmotret_na_snbo.